Saša Simonovič posle plasmana Srbije u Katar!

Saša Simonović jedan je od fudbalera s najdužim stažom koji je igrao u Bugarskoj. Ima preko 150 utakmica u eliti, postao prvak s Levskim, ima 3 kupa i 1 Superkup. Osim za plave, igrao je i za Lokomotiv Mezdru, Vihren i Slaviju. Donedavno je bio trener Belasice. Potražili smo ga zbog još jednog senzacionalnog uspeha njegove domovine – Srbije koja se plasirala  na Svetsko prvenstvo nakon što su kao gost pobedili Portugal u posljednjoj 90.toj minuti.

Evo šta je Saša Simonović izjavio za Bokmaker Ratings Bugarska:

-Saša, tvoja domovina Srbija se kvalifikovala za četvrto Svetsko prvenstvo od poslednjih pet mogućih, jedino ste propustili Mundial u Brazilu 2014. godine. Sada ste to uspeli u infarktnoj završnici…

– Svakako,ali zasluženo smo u Kataru. U reprezentaciji Srbije ima zaista mnogo dobrih igrača. Pogledajte samo postavu i videćete o čemu se radi. Nema nikoga iz srpskog prvenstva, iz Zvezde ili Partizana. Svi igraju na Zapadu i to u najjačim ekipama. Nema smisla nabrajati ih – imamo u Italiji, Španiji,u Real Madridu, Vlahović iz Fiorentine je senzacija, Dušan Tadić je kapetan Ajaxa… Uspeh reprezentacije je logičan i nikako nije iznenađenje. Čak i ako ste gledali utakmicu,videli ste da smo imali dosta situacija za gol, nadigrali smo Portugalce.

-Kao da se ne veselite preterano, kao da ovaj uspeh prihvatate kao nešto normalno…

-Naravno da se radujemo. Pogotovo nakon takve utakmice protiv Portugala. Jako sam srećan zbog Dragana Stojkovića-Piksija. Kao dete bio mi je idol. On je iz mog kraja, i on je iz Niša. Bio je izvrstan fudbaler, ali ga je povreda sprečila da napravi još veću karijeru. Bio je lider, bio igrač je za velike utakmice. Stvarno se nadam da će napraviti nešto na Svetskom prvenstvu dogodine u Kataru. 

– Da ne bude kao s Muslinom – odveo je Srbiju na Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. a drugi trener vas je vodio na samo prvenstvo?

-Tema je malo… Muslin je iz nekog razloga smenjen. Nisam bio tamo, ne mogu detaljnije komentarisati. Ali tako je, drugi je vodi Srbiju na Svetsko prvenstvo. Kod Piksija takve stvari ne prolaze.

-Vaša pobeda je kopija uspeha Bugarske 17. Novembra 1993. na Parc des Princes nad Francuskom. Čak su i dani slični, minuta gola – takođe, rezultat – takođe.

“Da, da”, sećam se, da ste upravo tako pobedili Francusku. Pogotkom Emila Kostadinova. Gledao sam utakmicu. Tada su u Srbiji postojala samo dva TV programa – prvi i drugi. I ovde je bilo tako. Priča je poznata – Francuzima je trebao jedan bod iz poslednje dve utakmice – protiv Izraela i Bugarske. Izgubili su od Izraela 2:3, a potom i od Bugarske. Sećam se svega kao dan danas…

– Za bugarski fudbal, međutim, ostaju samo uspomene, kojih ćemo se ponovno prisetiti za 2 dana – 17. novembra, kada slavimo godišnjicu te utakmice. A Srbija sada slavi svoje trenutne uspehe. Šta se dogodilo i kako su Srbi nastavili s uspesima u gotovo svim sportovima?

-Ljudi rade, to je istina. Pojavljuju se dobri fudbaleri, ne zaustavljaju se njihovi transfere na zapad. Odlaze u dobre ekipe, otvaraju vrata sledećima. Znate li šta je najvažnije?! Kada neki dečko ode na zapad iz Zvezde ili Partizana, ne zatvara vrata sledećima. Korača hrabro, trenira, radi i pokušava uspeti. Ne osvrće se. U Bugarskoj sam 20 godina, skoro pola života. Ovde sam slušao svakakve priče o prethodnim transferima bugarskih fudbalera u inostranstvo. Odlaze i prva stvar je kupiti sjajan auto. I ponašati se kao zvezda pre odigrane 2 utakmice…

-Saša, je li istina da Srbin, kada ode u inostranstvo, nikada neće reći lošu reč o svom sugrađaninu, bez obzira je li on fudbaler, trener, menadžer. A mi Bugari to kažemo bukvalno- prevariti našeg sugrađanina čim ode u inostranstvo?

-Čuo sam to. Međutim, nije stvar samo u tome ko šta priča. Sve je u radu i disciplini. Mislim da Bugarskoj nedostaje discipline i truda. Ponašanje igrača ovdje je pomalo ljigavo – čini mi se da njima fudbal nije na prvom mjestu. Ali fudbalski život je prekratak i ako ne radiš, skrenućeš s puta. Daću vam moj primer. Otišao sam iz Niša u Solunski Aris sa 19 godina, skoro kao dete. Samo što sam završio školu. Nisam znao ni reč grčkog, a jezik mi nije tako blizak kao bugarski i srpski. Jednom smo igrali derbi na Tumbi s PAOK-om. Prošli smo autobusom kroz kvart PAOK -a, a navijači su to čekali. Napali su naš autobus, porazbijali ga. Ležali smo, bilo je strašno. I šta?! Sutradan je bilo najlakše nazvati roditelje i reći im – vraćam se kući, ovdje će mi razbiti glavu, teško mi je… Ali tako očvrsneš, stečeš iskustvo, ideš napred. Zar nisam heo postati fudbaler?! Sada ih gledam, ali ne želim davati konkretne primere. Odlaze u inostranstvo i vraćaju se. Dečko, moraš tamo stisnuti zube, gristi i ne puštati. Otišao si u beli svet, tamo ćeš se razvijati, to je pravi put. On se vrati kući… Zašto?! Tu ulogu igraju i rođaci fudbalera. Vrlo je lako zaplakati i drugog teškog dana spakovati kofer i otići kući. Nema ništa bolje od doma. Ali, da li je to ono što želiš???

– Mi smo susedne države, navodno bliski narodi, ali je li zaista tako velika razlika u mentalitetu? Ili u trenerima, u metodologiji? Šta se događa pa Srbija ima jak fudbal, košarku, vaterpolo, tenis, odbojku itd.

– Hajdemo o fudbalu. Nije problem samo u treneru, u Bugarskoj je veći problem, po meni, u fudbalskim šefovima. Da biste uzeli dobrog trenera, to košta određenu svotu novca. U jednom trenutku, ipak, gazde prave računicu – šta će nam ovaj trener, uzeću nekog drugog, duplo jeftinijeg. Predsednici prave kompromise, imenuju trenere koji nisu na potrebnom nivou. U školama se ne obraća pažnja na trenere. Gledajte, ne može svako postati trener, a kamoli trener dece! U Srbiji, u školi koja želi da razvija decu, vrlo retko možete sresti slučajnu osobu. Pre nekog vremena bio sam na turniru gdje je stigla ekipa iz Partizanove škole. Predvodio ih je legendarni bivši fudbaler koji je ostao raditi u Partizanovoj školi! U školi…

-U Bugarskoj, međutim, svi bivši igrači CSKA i Levskog žele barem voditi reprezentaciju.

-I taj čovek verovatno želi voditi prvu postavu Partizana. Ali, klub je procenio da mu je mesto u školi u ovoj fazi, jer će sutra trasirati put sledećim fudbalskim talentima. A time će se dobiti mnogo više od toga da ga dovedu u prvi tim Partizana i otpuste za 6 meseci.

-Kako ti treneri rade u školama u Srbiji? Jer su ovde u Bugarskoj, kako dobro znaš, deo trenera vrlo slabo plaćeni ili da kažemo  – ne dovoljno, da bi bili mirni u pogledu njihove egzistencije?

-U Srbiji su mirniji po tom pitanju. Jer šta se događa ovde u Bugarskoj?! Trener mora raditi dodatni, drugi ili treći posao da bi zaradio za mesec! Po meni to nije pravi smer razvoja. A ima i dobrih trenera, kategoričan sam. I vidite kako se propuštaju važni trenuci u fudbalu jedan za drugim. A ako se u školi fudbala ne postave temelji, kakva bi škola trebala biti, onda ne očekujte uspehe.

-Onda da prijeđemo na drugi glavni problem – baze! U Bugarskoj su u katastrofalnom stanju. Kako je u Srbiji?

– Mislim da u Bugarskoj stvari i nisu tako loše, neke su se stvari s godinama popravile. Ali, u Srbiji se radi. Ako su vaši čitatelji zainteresovani, neka pogledaju potpuno novi stadion ekipe TSC Bačka Topola, koji je sa kapacitetom 5000 ljudi. Grad je blizu granice s Mađarskom i ima oko 15.000 stanovnika. Klub je tri godine u eliti, a letos su igrali i u evropskim turnirima!

– Pitam vas za baze, učestvuje li država, pomaže li fudbalski savez. Kako se stvari odvijaju?

– Ne znam konkretno u detalje kako stvari stoje, ali država svakako učestvuje. Ako ne pomaže novcem, barem vas ne sprečava u renoviranju ili izgradnji. Jer je u Bugarskoj to veliki problem. Živim ovdje i vidim kad neko želi ofarbati nešto na stadionu na primer, kroz kakve administrativne procedure treba proći. To je problem, a nije da nema novca. Nađe se uvek neko da da novac…

-Kada si 2002. došao u Bugarsku, u timovima je bilo dosta srpskih igrača. Ne samo u najjaćim ekipama, već u gotovo svim timovima. Zašto sada Bugarska ne može priuštiti dovesti Srbina?

-Nema šanse. Ozbiljnog srpskog fudbalera nikako ne možete privući, jer on u Zvezdi prima platu u rasponu od 500 – 750 hiljada evra godišnje. Malo zapadnije  u zagrebačkom Dinamu plata je milion evra godišnje. Ovde verovatno jedino Ludogorec može priuštiti takav novac. Ako fudbaler igra za 3-5 hiljada evra u Srbiji u ekipi iz sredine tabele, zašto bi dolazio u Bugarsku za isti novac?! Nema smisla.

– Sečaš li se transfera iz Obilića u Bugarsku krajem 90-ih?

-Naravno, tada sam bio bio u timu, ali još nisam bio starter. Arkan je bio šef, a Obilić je čak postao prvak 1998. godine. Većina igrača dosegla je svoj zenit i morali su biti prodani. Ali, zbog svojih problema Arkan ih nije mogao prodati na zapadu. U Bugarskoj su postojali kontakti s tadašnjim fudbalskim šefovima, od kojih su neki i danas u fudbalu. I tako je većina igrača završila u Bugarskoj. Sećate se da je čak pet igrača došlo u CSKA, bilo ih je u Liteksu, u Belasici, svuda. Neki su ovde ostali duže, ali drugi su malo igrali i onda su napravili transfere na zapad. Ja sam postao starter u Obiliću i u proleće 2002. došao sam u Levski.

-Ko te je privukao na Gerenu?

– Slavoljub Muslin je bio trener. Pre toga me je želeo u Zvezdi, ali stvari se nisu poklopile. Došao sam u proleće 2002. i već se igralo doigravanje u prvenstvu. Debitovao sam protiv CSKA i u svom prvom meču postigao sam gol, pobedivši ih s 2-0. Postali smo prvaci – ja prvi put, a timu je ovo bila treća uzastopna titula. To leto smo igrali u evropskim turnirima. Dao sam gol Skonto Rigi i eliminisali smo ih nakon remija i pobede. Posle smo ispali od Dinamo Kijeva, ali smo nastavili u Kupu UEFA. Tamo sam postigao 2 gola protiv Brondbija za 4:1, eliminisali smo ih, ali je nas izbacio jedanaestercima Šturm Grac, a ja sam im dao gol u regularnom toku meča za produžetke.