Ustavni sud Italije: minimalna kazna od 50.000 evra za reklamiranje igara na sreću ne sme da bude kruta

Šta je Ustavni sud utvrdio o minimalnoj kazni

Ustavni sud Italije prihvatio je pitanje ustavnosti i proglasio nezakonitom odredbu koja je propisivala nepromenljivu minimalnu novčanu kaznu od 50.000 evra. Kazna se odnosi na kršenje apsolutne zabrane direktnog ili indirektnog reklamiranja povezanog s igrama na sreću ili opkladama s novčanim dobicima.

Sud je utvrdio da taj donji prag mora dopuštati odstupanja naniže kada izaziva očiglednu nesrazmernost u odnosu na težinu prekršaja. Obavezni minimum, prema odluci, krši načelo razumnosti kada kažnjava manje ili nekomercijalne prekršaje.

U obrazloženju je sud naveo da delatnost igara na sreću dotiče bitna dobra: javnu bezbednost, ekonomsku slobodu i zdravlje građana. Zakonski režim predviđa primenu 20% vrednosti komercijalnog oglasa ili osnovnog iznosa od 50.000 evra. Praksa regulatora za komunikacije, međutim, pokazuje da se većina kazni računa automatski po tom donjem pragu i množi se za svaki pripisani prekršaj.

Slučaj autora sadržaja kažnjenog sa 157.000 evra

Postupak je pokrenut žalbom pred regionalnim upravnim sudom u Lacijumu. Žalbu je podneo autor digitalnog sadržaja kažnjen sa 157.000 evra. Regulator mu je izrekao kaznu zbog objavljivanja video-snimaka o klađenju na tri digitalna kanala.

Žalilac nije poslovao kao privredno društvo, a ukupna zarada iznosila je oko 1.000 evra. Upravo je taj nesklad između zarade i kazne podstakao ustavnu proveru sporne odredbe.

Sud je naveo da stroga zakonska granica štiti javno zdravlje, ali da je preterana kada kažnjava marginalne ili povremene slučajeve koje izvode fizička lica pred malom publikom. Prema sudu, kada vlast ne sme da uzme u obzir slabu imovinsku snagu prekršioca, narušava se ravnoteža između učinjenog prekršaja i upravne sankcije, a time i ključne garancije.

Šta nadležni organi moraju da uzmu u obzir

Presuda nalaže da se za smanjenje iznosa kazne u nesrazmernim slučajevima primenjuju merila zakona o upravnim sankcijama. Nadležni organi stoga moraju da procene stvarnu štetu, radnje preduzete radi ublažavanja posledica prekršaja, ličnost učinioca i njegovu konkretnu imovinsku situaciju. Tek tada određuju konačan iznos.

Regulator tako mora da razmotri težinu postupanja i finansijske prilike prekršioca, a kazne ispod 50.000 evra postaju moguće.